Marko 6

1 I ode odande, te dođe u svoj zavičaj, a učenici njegovi iđahu za njim.   2 A kad bi subota, poče učiti u sinagogi. I mnogi koji slušahu divljahu se govoreći: „Otkuda to ovome i kakva je mudrost što mu je dana? I ruke njegove čine takva čuda?   3 Nije li ovo drvodelja, sin Marijin i brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov? I nisu li sestre njegove ovde kod nas?” I sablažnjavahu se o njemu.   4 I govoraše im Isus da prorok nije bez časti – sem u postojbini svojoj, i u rodbini svojoj, i u kući svojoj.   5 I ne mogaše onde učiniti nijednoga čuda, sem što izleči malo bolesnika stavivši ruke na njih.   6 I čuđaše se zbog njihovog neverovanja. I obilažaše okolna sela učeći.   7 I dozva Dvanaestoricu, poče ih slati po dvojicu i davaše im vlast nad nečistim duhovima.   8 I zapovedi im da ništa ne uzimaju na put sem jednoga štapa, ni hleba, ni torbe, ni novca u pojasu,   9 nego obuveni u sandale; i ne oblačiti dve haljine.   10 I govoraše im: „Gde uđete u kuću, ostanite onde dok ne izađete odande.   11 A koje mesto vas ne primi i ne posluša vas, izlazeći odande otresite prašinu sa svojih nogu – za svedočanstvo njima.”   12 I otišavši propovedahu da se ljudi pokaju,   13 te isteraše mnoge demone, pomazivahu uljem mnoge bolesnike i isceljivahu ih.   14 I ču car Irod, jer se njegovo ime razglasi, i govoraše da je Jovan Krstitelj ustao iz mrtvih, pa zato deluju sile u njemu.   15 Drugi pak govorahu da je Ilija, a neki govorahu da je prorok, kao jedan od proroka.   16 A Irod čuvši reče: „Jovan, kome sam odsekao glavu, on usta iz mrtvih.”   17 Irod, naime, posla i uhvati Jovana, te ga sveza u tamnicu zbog Irodijade, žene svoga brata Filipa, što se oženi njome.   18 Jer Jovan govoraše Irodu: „Ne smeš ti imati žene brata svoga.”   19 A Irodijada beše kivna na njega i htede ga ubiti, ali nije mogla.   20 Jer se Irod bojaše Jovana, znajući ga kao čoveka pravedna i sveta, te ga čuvaše. I slušavši ga beše u neprilici, pa ipak ga je rado slušao.   21 I kad dođe pogodan dan, kad Irod na svoj rođendan priredi čast svojim velikašima, vojvodama i prvacima galilejskim,   22 uđe Irodijadina kći, te zaigra i ugodi Irodu i gostima. A car reče devojci: „Zatraži od mene što god hoćeš, i daću ti.”   23 I zakle joj se: „Što god zaišteš od mene, daću ti – do polovine svoga carstva.”   24 Ona pak izašavši reče svojoj majci: „Šta da zatražim?” A ona reče: „Glavu Jovana Krstitelja.”   25 I odmah ušavši brzo caru zaiska govoreći: „Hoću da mi odmah daš na tanjiru glavu Jovana Krstitelja.”   26 I sneveseli se car vrlo, ali zbog zakletve i gostiju ne htede da je odbije.   27 I odmah posla kralj dželata i naredi da donese Jovanovu glavu. I otišavši odseče mu glavu u tamnici   28 i donese njegovu glavu na tanjiru i dade devojci, a devojka je dade svojoj majci.   29 A učenici njegovi, čuvši to, dođoše i uzeše njegovo telo i metnuše ga u grob.   30 I skupiše se apostoli oko Isusa, te mu javiše sve što učiniše i poučiše.   31 I reče im: „Hajdete vi sami u pust kraj, pa se odmorite malo. Jer dolažahu i odlažahu mnogi, te nisu imali vremena ni da jedu.”   32 I odoše čamcem na pusto mesto nasamo.   33 I videše ih kako odlaze i doznaše mnogi, pa se stekoše onde pešice iz svih gradova i stigoše pre njih.   34 I izašavši vide mnogi narod, te se sažali na njih, jer behu kao ovce bez pastira, i poče ih učiti mnogo.   35 I pošto je vreme prilično poodmaklo, priđoše mu učenici njegovi i rekoše: „Mesto je pusto, a već je kasno.   36 Otpusti ih neka idu u okolna sela i zaseoke i kupe sebi šta će jesti.”   37 A on im odgovori i reče: „Dajte im vi da jedu.” Rekoše mu: „Da odemo i da kupimo hleba za dve stotine dinara, pa da im damo da jedu?”   38 A on im reče: „Koliko hlebova imate? Idite vidite.” I doznavši rekoše: „Pet, i dve ribe.”   39 I naredi im da se svi posade po grupama na zelenoj travi.   40 I posadiše se u grupama po stotinu i po pedeset.   41 I uzevši onih pet hlebova i dve ribe, pogleda na nebo, blagoslovi i izlomi hlebove, te ih davaše učenicima da metnu pred njih; i one dve ribe razdeli svima.   42 I jedoše svi i nasitiše se.   43 I podigoše punih dvanaest kotarica komada hleba i riba.   44 A onih što jedoše hlebove beše pet hiljada ljudi.   45 I odmah natera svoje učenike da uđu u čamac i da idu napred na drugu stranu prema Vitsaidi dok on otpusti narod.   46 I oprostivši se od njih, ode na goru da se pomoli.   47 A kad nasta veče, čamac beše nasred mora, a on sam na kopnu.   48 I videvši ih kako se muče veslajući jer im beše protivan vetar, oko četvrte noćne straže dođe k njima idući po moru; i htede da ih mimoiđe.   49 A oni, videvši ga kako ide po moru, pomisliše da je utvara, te povikaše,   50 jer ga svi videše i uplašiše se. No on ih odmah oslovi i reče im: „Ne bojte se, ja sam.”   51 I uđe k njima u čamac, i presta vetar. I divljahu se u sebi veoma,   52 jer ne razumeše čudo s hlebovima, nego im srce beše okorelo.   53 I prešavši na kopno dođoše u Genisaret i pristaše.   54 I kad izađoše iz čamca, odmah ga poznaše,   55 optrčaše sav onaj kraj i počeše donositi bolesnike na posteljama gde su čuli da je on.   56 I gde god je ulazio u sela ili gradove ili zaseoke, na trgovima stavljahu bolesnike i moljahu ga da dotaknu bar rese njegove haljine. I koji god ga dotakoše behu spaseni.  

Prethodno · Sledeće · Početna strana · Link